O čemu je ovaj blog?
Imam 25 godina, završila sam šugavi faks i pokušavam uskladit posao i sve moje hobije i želje. Većinom neuspješno. A ono u čemu pogotovo nisam dobra je ostat u kontaktu sa svim dragim ljudima koji nisu tu kraj mene. Odrasteš, zaposliš se i odjednom ti se prepolovi broj prijatelja, svi negdi odu...A nekad mi stvarno fale. Želim dijelit s njima sve one lipe i ružne stvari, želim čuti njihova mišljenja, njihove šale, njihov smijeh...
Pametne misli
Djeca ne smiju biti sama jer je samoća nešto odraslo; rastemo da bismo jednog dana mogli ostati sasvim sami i da se zbog toga više nitko ne mora brinuti.
M. Jergović, Mama Leone
četvrtak, 26.02.2009.
Nisam dugo bila
Nisam dugo ništa pisala. Malo oni fejs pomrsi čoviku račune..i inspiraciju.
Događalo se puno priča i situacija koje su bogomdane da se o njima napiše priča, ali jednostavno me nije bilo volja.
Zadnja priča je bilo u lito 2008. Od tada do danas sam položila pravosudni ispit, prominila dva podstanarska stana, ošišala se samo jednom, pronašla davno izgubljenu prijateljicu, jednu zamalo izgubila glupom svađom,počela se bavit sportom kojim sam oduvijek htjela, ostala jednako neodlučna oko svog životnog poziva, prestala trčat ujutro po Marjanu, naučila kolko-tolko kuhat i počela opet bit nezadovoljna svojim debelim nogama.
Najvažnije od svega, na tren sam okupila svoje najdraže prijatelje na jednom mistu, osim one izdajice u Americi. Već sam bila zaboravila onaj najlipši osjećaj na svitu, kad se nađeš sa ljudima s kojima si odrasta i kad je priča koju imate tako opuštena, iskrena i lagana...Tek kad smo se opet našli su mi počeli falit.
Nepopravljivi nostalgičar. Možda mi se tako trebao zvat blog, a u pozadini da piči ona pisma od Magazina pa da svi vare od smija kad otvore ovu stranicu.
Ne znam više šta da napišem. Ironično, nekoć sam pisala 7 postova u mjesec dana, a sada se mučim s ovim jednim nakon 7 mjeseci.
Recesija ideja.
Možda netko zaluta ovamo pa mi da ideju s nekim komentarom...Do tada..
„Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom(...)Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo...“
Meša Selimović, „Derviš i smrt“
Oko 15h zazvonio mi je parlafon. Ženski glas me zamolio da mu otvorim uz par promrmljanih rečenica. Na tren mi se učinilo da je neka klinka koja ide u moje male susjede...Glas se predstavio kao Lejla i zamolio me da dođe gore: „ ...možda je bolje da dođem gore, ne vjerujem da me ovako prepoznajete...“, rekla je sramežljivo. Naravno da sam odmah shvatila o kome je riječ iako ovu osobu nisam vidjela ni čula punih 18 godina.
Lejla, curica dva portuna dalje u mom kvartu. Godinu dana mlađa od mene. Igrale smo na laju, na kukala, posuđivale robicu od Barbice, odlazile na rođendane jedna kod druge. U drugom osnovne, ja sam tada bila treći, otišla je za Mostar. Bio je počeo rat.
S nestrpljenjem sam očekivala zvono na vratima. Htjela sam još jednom slavodobitno potvrditi svoje nepogrešivo pamćenje i munjevito prizivanje istog. Otvorivši vrata sve sumnje, koje i nisu bile nešto velike, odmah su nestale; da, bila je to stvarno ona. Isto lice, nepromijenjeno! Ipak, ona mene nije prepoznala. Ostala sam pomalo zatečena. Nakon par rečenica, predložila sam joj da pogledamo par starih slika koje imam s mojih rođendana na kojima je i ona bila. Sveukupno 5 fotografija; onaj mali format, zamućenog ISO-a, rekla bih „sfumato 80-ih“. Moj 6. rođendan. Nije me se ni tada mogla sjetiti, kaže, nikako ne može prizvati i povezati moje lice. Mama joj je dala moje ime i prezime i nagovorila je da me dođe potražiti. Iznenadila se kako je sve još isto kao i onda kad je otišla, čak većina istih ljudi živi još uvijek u njezinoj zgradi.
Lejla je otišla, kao što sam rekla, u 2. osnovne i nije ni imala vremena steći prijateljstva i kontakte. Do prije par godina, na moje iznenađenje, bila je u konatktu s jednom curom, koja je kao klinka bila s nama u ekipi. Drugih se baš ni ne sijeća. Čak ni pomoću slika, iako je i ona na tim fotografijama.
Nakon Mostara, otišla je s roditeljima za Dansku, negdje sredinom 90-ih. U početku su živjeli u izbjegličkom centru. Brzo se privikla, kaže, iako im u početku nije bilo lako. S vremenom su se snašli. Njezini danas imaju kuću u malom gradiću u Danskoj, a ona je i nakon studija ostala živjeti i raditi u Kopenhagenu. U Danskoj se osjeća doma.
Sve ove godine, dolazila bi u Bosnu gdje joj je sva rodbina, al u zadnje tri godine nekako izbjegava, ne nalazi se u svemu tome. Njenu uljudnost sam prekinula s karikaturom: „ Ajde dušo pojedi ovo! A oćeš još malo? Ajde uzmi još kruha! Moraš jesti, vidi kako si mršava...“ Samo je potvrdno klimala glavom i u čudu me gledala: „ Kad sam došla kod rodbine odmah su me pitali; a ko je onaj mladić s kim si pričala...“. U Danskoj je druga priča; nitko se ne dira u drugoga. Rekla sam joj da ima još puno učit o „pačanju“.Sramežljivo me zamolila bi li mogla odvojiti jednu od onih fotografija za nju. Predložila sam da ću uredit tako da ih pošaljem na mail pa neka ih razvije. Na moje pitanje kako to da nema niti jednu sliju iz tog razdoblja, odgovorila je kako je sve izgorilo u Mostaru.
Pričale smo o svemu i svačemu. Predložila sam joj neke knjige i pisce, kako nije nikad čitala našu literaturu. Rekla sam joj za Mešu, pričala o „Dervišu.“ Dva sata je proletilo. Na odlasku je bacila još jednom pogled na fotke: „Ovo mi je bilo najsretnije razdoblje.“ Izgrlile smo se i izljubile.
E ljudi ovo je prava stvar-jedrenje. Čisti užitak. Čisti adrenalin. Samo more i vitar. O ničemu drugo ne misliš. I sad nek neko kaže da na Lastovu nema akcije! Guštajte mi...
Prošle godine jedan poznanik iz Splita, koji se zatekao na Lastovu u vrijeme jazz festivala, posprdno me pitao, čuvši da sam ja na Lastovu svako ljeto: "Koji k.... radiš odi? P.... dosade! Ja bi umra odi! " Nadrobio je on toga još. Stav mu je bio bahat, arogantan...da ne kažem malodušan i površan. Ipak, svak ima pravo na vlastito mišljenje i dojam. Taj tip je, naravno, došao na Lastovo i ove godine.
Lastovo ili voliš ili mrziš. Ali Lastovu ne možeš poreći njegovu ljepotu i sklad mira i prirode. Lastovo te tjera ili da odeš isti tren s njega ili da ostaneš. Onaj tko ostane, ma koliko ravnodušan i injorantan bio čak i više od lika iz prve rečenice, mora ostati pod jakim utiskom slika koje se izmjenjuju pred njegovim očima. Da se i ne makneš deset dana iz Mihajla, svaki dan ćeš dočekat drugačiji zalazak sunca i svaki dan ćeš iznova zamuknut i promatrat...Skontaš koliko je priroda vješta u igri s bojama, božanska maštovitost koju nitko ne može ponoviti i nitko kopirati. Duboki respekt.
Da ne pređe ovaj tekst u turističku brošuru, ajmo preć na stvar. U nastavku ću vam stavit malo slika od, po meni, najlipše plaže na svite. Ime je dobila po crkvici Sv.Mihovila koja se nalazi na samom početku , ali pod očitim utjecajem vojske (koja je dugo vremena boravila na Lastovu u bivšoj državi) ime se iskrivilo u Mihajla. Ostalo je do dan danas, lišeno bilo kakvih negativnih konotacija. Mihajla je originalo bila luka u kojoj su u prošlosti pristajali parobrodi, a neću lagat ako kažem i trajekt. Najromantičniji detalj je stara, odavno, urušena uljara, koja je i glavni atribut ove valice.Crkvica Sv. Mihovil je jedna od ukupno 46 crkvica koliko ih se nalazi na otoku. Neke su manje, neke veće, neke sasvim sakrivene u šumi...
U Mihajla nisi smia doć ka dite. Kupa si se u uvalici pored i nisi smia nosom provirit jer bi te ko od starijih istira. Kad sam bila mala provela bi cilo lito u babe i dide, a onda bi mi doša stari par dana. Znala sam da kad dođe da će prvo ubit oko posli kupanja, a onda da će me vodit na koka kolu u Mihajla. Sidila bi onako polumokra i skorena od soli i cugala koka kolu iz boce. To vam je moj maidlaine kolačić. Dan danas okus kole je okus Mihajla liti, kad upeče sunce. Danas mi stari više ne dolazi i ne vodi me na koka kolu, ali je meni zato guš naručit pipi; jedino misto di ga još uredno piju.
Da mi starija generacija kupača ne zamirina zlopamćenju, moram vam priznat da bi ipak mi proveli koju minutu u Mihajla ka klinci i to kad bi se išlo skakat s Vejega mula.Organizacija u ekipi ko da se na eskurziju ide. Skupila bi se bosonoga banda i udri put pod noge. Kakvo silaženje u Mihajla! Ravno na mul, skoči i plivaj do Lučice. Ma nije nama bilo loše, pogotovo šta je u Lučici bilo barki, pa bi se igralo na late oko barke...al Mihajla je bila stvar prestiža...
Stavljala sam ja već na ovi svoj blog fotografije. Šta će to bolje dočarat lipotu nego slika. Jedan meni dragi čovik je reka da su riječi kao kremen koji se izliže kad tad...zato ne triba puno pričat ka ja sada...
Događaji iz djetinjstva izmjenjuju se sa slikama bezbrojnih zalazaka sunca koja sam vidjela. A ako promisliš da je sa zalaskom otišlo sve lipo, treba se strpit do izlazaka zvijezda...
Ta vala mi je u srcu. Ne triba je niko drugi volit ka ja. Ni ne može, jer uspomene kroje jače osjećaje neko usputni prolazak. Al kad dođeš dole ili ako se popneš na Kašćel, ili samo s Pontina,moraš vidit koliko je to sve netaknuto i očuvano od bilo kakovog imperativa vremena. I puno više od toga. Tu priroda ima glavnu riječ i sve se giba jedino i isključivo u njenom ritmu.
Mislila sam da najgore šta mogu čut o Lastovu je da neko iznosi same kritike, poput onoga iz prve rečenice, bez ikakvog osjećaja za nešto lipo. Uvijek ima gore. Žao mi je zbog toga i duboko sam povrijeđenja saznanjem da ta slika koju gledaš s vrha skala u Mihajla može izazvat nešto ružno i sirovo u čovjeku.A očito da može. I to me plaši. Mihajla, a u pozadini škoji
Bila sam na Lastovu. Ovi put nije tolika baza što sam bila, nego kako sam došla do tamo. Krenuli smo jedrilicom " Flying fish" od 4,80 m iz Splita u srijedu popodne. To vam je omanja sportska jedrilica, za rekreacijsku svrhu, slična klasi 470. Ima dva jedra i fala ti Bože pentu. Opremili smo se prikladnom odjećom i famoznim faktorom 50+. Puni sebe i uzbuđenja zaputili smo se u srijedu popodne. Usrdno smo se molili za vitar kako bi jedrili, međutim do Brača je ipak penta imala glavnu riječ. Do Milne smo došli taman prije mraka. Utrnutog dupeta, al ipak zahvalni što se jednom rodio onaj tko je izmislio dvotaktni motor. U Milni smo nešto pojeli i našli sobu. Ponili smo bili vriće za spavanje, al odnia je vrag šalu; tribalo se odmorit kako čovik.... Ala gule istuširat se. Zaspali smo kako smo takli kušin.
Ujutro je dizanje bilo u 4 manje kvarat. E, to je stvarno bila tlaka. Kupi stvari i u brod! A onda-idila. Nikad u životu nisam bila na moru tako rano. Bila je noć, al one boje koju ima samo pred jutro, prije sunca; nije crna, već siva. More ko ulje. Ugođaj je narušavao tek zvuk motora, al slika koju gledaš je tako dojmljiva da nema tog zvuka koji bi mogao uznemirit stanje duha. Sunce je izmigoljilo, prosulo malo žute boje. U daljini magla. Tonovi sive gradirali su u daljini; tamno siva boja Brača, pa malo svjetlija nešto dalje i sve tako dok pogled ne zarobi tanka crta...Waitapu, kako ja to volim reći..More ko ulje. U jednom trenu dupin..nekako čudan dupin...u biti nije bio dupin. Kad smo shvatili da je nekakva riba, tipa tuna, bilo nam je čak i milije. Kako je sunce postajalo jače, tako su galebovi postajali aktivniji. I jata riba su skakala po površini. A mi u našoj jedrilici sasvim blizu površine..
U Hvaru krcato svita, brodova, jedrilica. Kratka pauza, kava, benzina u kanistar i pravac Korčula. Napokon smo digli jedra! Ali opet ništa. Ostavili smo ih za hlad i dobro smo napravili; sunce nismo ni osjetili, a vjetrić je puhao i hladio nas je. Kao pravi Dalmatinci i ljudi od sunca, mora i ribe za marendu u brodu smo jeli burek. Mljac! Nikad bolji burek. Za "nikad bolji burek" potrebno je da on odstoji par sati u škartocu tako da u sebe integrira taj škartoc, a sve zajedno mora odstajati na suncu, također par sati. Jedino tada dobije onaj neponovljivi suhi ukus na celulozu. Mali šok je bio kad smo skužili da smo ostavili puni kanistar benzine na pumpi u Hvaru. Jebiga, umor čini svoje! Imali smo mi još, ali ipak...
Puntu od Vela luke smo dohvatili relativno brzo; jeli smo, pili, laprdali, brontulali protiv lovaških jedrilica i zamišljali šta bi sad radili da smo na jednoj od njih. Pred Vela luku smo odlučili nastavit ravno prema Lastovu i ne ulazit u Luku. I dobro smo učinili. U jednom trenu je malo zapuhalo, ugasili smo motor i prepustili se jednominutnom jedrenju. Brzina nije važna...
Kako se sunce pomicalo, tako su jedra u funkciji hlada zakazala pa smo se odlučili okupat. A i meni je bilo uvik napeto okupat se nasrid kanala-gola! Ala gušta! Tamo Korčula, vamo Lastovo, a ti u sredini. More je modro, čisto, ladno, osvježavajuće! Ipak, nije baš da ćeš se bućkat. Modra boja iz prijašnje rečenice je jebački modra...al ono stvaaarno...Osjećaj je dobar, oslobađajuć!
Na Lastovo smo stigli oko ručka, dokopali se kuće popodne; umorni, zgaženi,ali neobično sretni. Put je završen! Ali ne i ljuljanje! Ostatak dana, što god da smo radili-ljuljalo nam se. Otišli smo nešto pojest i u krpe. Spavali smo deset sati ne pomaknuvši se. Sanjali smo vjetar! Jaki vjetar...
Moje pjesme, moji snovi-vjetra ni za lijek! A onda u subotu popodne diga se maestral: trči na brod! Izašli smo van otoka. Ja sam imala ulogu flokiste. Potezala sam ko luda. Jedrili smo niz vitar, u vitar, s vitrom u bok. Sve se odvijalo nekako brzo, al opet polagano i opušteno. Fokusiran si na ta dva konopa, mozak ti je očišćen od bilo čega drugoga . Šum vjetra i mora. Miris soli. Pucanje timuna. Eh. Morali smo se vratit. Dva sata prošlo za tren. Žalosni što sutra odlazimo, planirali smo di ćemo sve pićit na jedra...
Jedan pametan čovik je reako: "...ploviti se mora..."
Rekla sam sebi sto puta: „Neće politika u moju butigu!“ Nije mi drago kad neki moji stavovi izazovu laprdanja. Ne raspravu, ona je pozitivna, već neka glupa prepucavanja. Al' za ovu temu ne mogu mučat.
Jutros čitam novine i piše kako Ana Magaš izlazi iz zatvora za koji dan. Po ko zna koji put kažem: „Bravo novinari!“ jer ako ženska dobije batine odma po izlazu na njima će bit odgovornost. Za one koji ne znaju, ženska je ubila muža nožem nakon cipačine po kući. Njegovi su neki lovaši tako da je i zbog toga bila meta javnog i privatnog linča. Prvo su joj opalili kaznu koje skoro da nema u našoj sudskoj praksi, a onda su ipak skontali da je ubila u nužnoj obrani. Da priča bude zanimljivija probudio se i Centar za socijalnu skrb i zabranio joj vidit dite koje je by the way na čuvanju u onih lovaša. To vam je onako ukratko.
Pratila sam taj slučaj iz novina. Moj je zaključak svega da je ta ženska imala totalno nesređene odnose s mužem, da su i ona i on bili totalni debili i da je bilo pitanje vremena i slučaja 'ko će koga i kada ubit. Je li zaslužila kaznu? Da, definitivno, i pravno i moralno. Je li zaslužila da ne vidi dijete? Je li zaslužila da se protiv nje digne po države na noge, Centar za socijalnu skrb, pa čak i njezin vlastiti odvjetnik? Nemam izravan odgovor.
Ono što me muči je postotak ubojstava i inih teških kaznenin dijela u zadnjih par godina. Zabrinjava me podmuklost kako su počinjena. Teško mi je kad čujem ili pročitam o tim silnim slučajevima pedofilije.Ma dođe mi za rigat. Ali nikad, nikad nisam osjetila takvo zgražanje, takvu pompu, zabrinutost i osudu kao u ovom slučaju. Bit ću ograničena, primitivna i nazadna i reći ću da je to zato jer je žena ubila muža i pri tom je on još iz ugledne lokalne obitelji. Imat ću ishitren zaključak kad kažem da Centar nije ovako reagirao ni kod najtežih slučajeva pedofilije ili zlostavljanja djeteta. Neodlučna sam u poimanju kako jednom recidivistu brutalnih ubojstava dopuštaju šetnje parkom s maloljetnim sinom. Ma mogla bih nabrajat unedogled..!
Možda se iz mojih riječi nameće zaključak kako opravdavam ubojstvo. Zapravo, želim osudit postupanje u nekim drugim jednako teškim i težim slučajevima,koje je bilo nesrazmjerno blaže, mlitavije i snizom propusta. Onaj Bulj šta je izmrcvario onu jadnu curu dobio je isto godina koliko i ova Ana u prvom pokušaju. Sad lola gore štrajka jer mu se ne sviđa kako sole salatu u zatvorskoj kužini. Al to nije tako strašno. Ma nije ni tolka baza što je prije par godina profesor tjelesnog silovao svoju 14-godišnju učenicu s pištoljem na glavi. A generacije njegovih učenica znali su kakav je i upozoravali su na to. To nije neka vijest. Kao što i nije neka baza kad sudac porotnik pita žrtvu silovanja tijekom postupka : „Jeste li svršili?“ Ili ona priča di mater i očuh premlaćuju bebu, otac lud, prijavljuje policiji, traži od Centra da oduzmu dijete...Ali ne! Daj dite materi!Naravno da je dite preminulo od ozljeda. A najdraži su mi oni slučajevi kad zbog propusta državnog odvjetnika i suda, pedofila ne stave u pritvor već on lipo ode kući, a živi naravno u istoj zgradi, točnije stan poviše četverogodišnje i sedmogodišnje djevojčice koje je par dana prije...da ne opisujem sad...
Uvjerena sam da je ovo još uvijek muško društvo i ta činjenica leluja negdje duboko u svakome od nas. Tamo negdje na istoku u primitivnijim društvima preljub žene se kažnjava kamenovanjem, a preljub muškarca turom u lokalnoj birtiji. Po čemu smo drugačiji? I kod nas vlada sistem dvostrukih mjerila. Ako će muškarca kaznit za isto ubojstvo sa deset godina, kaznit će i ženu sa istom kaznu plus šta će je još dobro popljuvat, oduzet joj i kuću i okućnicu, prijetit premlaćivanjem nje i djece joj itd...
Nekako mi se čini da puno spominjem riječ „primitivno“. Bode mi uši. Primitvno je svugdje gdje nema ravnopravnosti, pravičnosti, dostojanstva. A mi smo isti ko i braća afganistanci kad žena oće na fakultet. I evo kako to rezultira.
Ne bih voljela bit u koži Ane Magaš. Mrzim bit u svojoj koži u slučajevima kad ću od ljutnje prema sustavu i mentalitetu radije opravdat ubojstvo nego osudit ubojicu.
Nije mi uopće strašno šta ga je dobro izbola. I ja bih ga u tom momentu. Neću jepopljuvat zbog toga. Niti bih joj uskratila viđanje djeteta. Pogotovo ne bih odredila da joj sin živi s njegovima. A da sam njezino dijete znala bih joj oprostit. A sve ovo jednako kao da se radi i o muškoj osobi.
Danas sam napravila košarice s jagodama. Baš su mi lipo ispale. I to vam je sve od moje kreativnosti. Volila bi da vam mogu napisat nešto smišno i zanimljivo...nešto da se rastopite od miline...A kako to ne mogu trenutno, evo vam malo slatkoga šaljem slikom. Bit ću ja ludilo čim prođe ovaj ispit. Držte fige 30.5. Mislite na mene.
Misto radnje Minhen,u Njemačkoj dabome. Akteri na slici; a biće Švabe...O čemu se zapravo radi: Fala bogu, kulturan svit ima staze za bicikle u gradu, ali i semafore za bicikle. I tako naši akteri uredno čekaju na biciklističkoj stazi negdje u gradu Minhenu, da im se upali zeleno, ne na bilo kojem semaforu, već na onome za bike. Naravno, da neće proć kroz crveno!
A di smo mi...na brdovitome Balkanu afkors!
Ima već neko vrime da učim za taj pravosudni. Za one koji ne znaju, to vam dođe ko neki stručni ispit samo s količinom literature ko 55 prosječnih stručnih ispita. Jedna poznanica,trenutno nadobudna maturantica (he, zar to nismo svi bili), naivno upita: " Onda će ti lova bit veća, jel da?" Pitala je ona to mrtva ozbiljna, a ja još mrtvije odgovorila: "Ne." Nakon toga je uslijedila lagana, ne previše pretenciozna lekcija o stvarnom životu.
Dakle, pravosudni. Zaklinjem se svima i svačemu da, nakon šta ovo položim, više neću nikad ništa u životu učit i polagat! Znala sam ja po iskustvu drugih kolega koliki je to posal i trema, al tek sad vidim-koliko je ubiti! To vam je deset predmeta koji pokrivaju apsolutno sve pravne probleme, područja i kombinacije. Nema šta nema iz područja pozitivnog prava! Svaki od tih predmeta sa sobom nosi par finih zakona; neki deblji, neki tanji, ali svakako takvi da moraš sjest i štreabat. Što ideš dalje, sve se više informacija gomila, sve ti postaje jaaako slično, i sve teže razlučuješ bitno od nebitnoga. E, onda trčeš Marjanom ili piješ kavu s prijom i padne ti napamet prestanak ortakluka...Naravno da se nemoš sitit i onda odjednom jako brzo otrčeš taj Marjan, kavu srkneš nabrzaka i štura doma sinjat kako prestaje fuckin' ortaštvo. Oooo da, to je samo jedna u nizu frustracija!
Druga strana ove sjajne, ali naporne i znojom i suzama zamrčene medalje je jedan drugi osjećaj-ponos na samog sebe. U prvom redu jer uopće odlučiš to sranje položit, zatim uspiješ sve to zapamtit i na kraju ako bog da i sabrano i smisleno reproducirat ispred komisije. A virujte mi, ako riješim ovo iz prve bit ću najumišljenija osoba na ovom svitu! Velik je to posal.
Na kraju ne znam šta ostaje, nisam još položila. Pretpostavljam da ushit traje najkraće, a onda se lagano pretvara u jednu doživotnu, tihu satisfakciju. Nije tu pitanje manifestacije prema vani, prema trećim osobama, dapače. Svak ko nešto uči, radi to isključivo radi sebe. Ok, u većini slučajeva je novac motivator, ali ja se još nisam tu svrstala. Ovo polažem radi sebe, radi svojih osobnih ne novčanih, ne karijerističkih ambicija, već radi čiste intelektualne zadovoljštine. Onima kojima je taj osjećaj nepoznat preporučam da ga šta prije upoznaju, jer je vrijedan, jer je dobar i jer na poseban način prožima cijeli korpus postojanja i djelovanja pojedinca. Da puno ne filozofiram! To vam je ko da napr. trčite po Marjanu i cijeli život trčite do Bena, a nikad baš nikad ne pokušate potegnit do Instituta. Znam, jer sam ja glavni akter jedne takve priče. Istina, nije neka baza, al je jebeno dobar filing nakon šta ostavite i pluća i dušu, znat da si stisa zube i istrča tih par stotina metara duže. Tako je sa svime. E, da, znam ja i takve koji će reć: " Pa ne predstavlja svakome sve isti gušt! Nekome nije napeto trčat, nekome učit i sl." Naslušala sam se takvih argumenata i to je sve obična bruma ilivamga linija manjeg otpora. Ne suočavat se s poteškoćama, ne zadavat sebi uvijek iznova teže ciljeve u konačnici dovodi do kržljavosti i gnjilog ustajanja! A ako je ljudima samo i isključivo lova motivator, to mi onda i nisu neke face, to mi graniči s oprtunizmom i malodušnosti, s crnom rupom bez životne enrgije.
Možda ćete me osudit. Ipak, to je samo i tek moje mišljenje. Al virujte mi, nema toga šta čovik ne može napravit. Otrčala sam Marjan prvi put u životu prije neki dan: od vrata, priko Instituta, uzbrdo do rampe,pa opet uzbrdo sve do Sv. Jere pa onda još malo do kozjeg puta do II. voda i sve do vrata. Mislila sam da ću umrit, nisam više osjećala ne noge, nego ruke! Al nisam umrla, dapače. Došla sam doma i bila sretna. Prvo: mrzim trčanje iz dna duše, dosadno mi je, upilava me, nervira mi i uvati me proliv kad samo promislim na to.
Istina,nije svima sve napeto. Ne kažem ni da treba bit. Ne tribate nikad ništa učit i položit u životu, niti vas iko tira da trčite okolo ko manijaci...Ma neću više laprdat, ko je svatija svatija je! Ko nije neće jer je-ravnodušan! Bljak!
Ovaj film sam gledala davno. I osta mi je u sjećanju ka jedan jedini pravi ljubavni film. Bez prenemaganja, cmoljavosti, bez suvišnog kenjkanja. A strašno je ozbiljan, a opet zabavan i razigran. Zašto ga pogledat? Jer nakon njega saznaš jesi li sam papak ili faca. I zato što je naslovna tema predivna klavirska skladba poznatog Henry Mancinia...I zato što poželiš u životu imati upravo takvu ljubav...
